DOAJENI DRUŠTVA PČELARA ,,JOVAN ŽIVANOVIĆ''
NOVI SAD

Prema stavu Izvršnog odbora Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' Novi Sad u ovoj rubrici objavljujemo kratke podatke o starijim pčelarima, načelno, preko 70 godina života i 25 godina uspešnog pčelarskog rada, kao i ostalima koji su se istakli doprinosom u organizovanju pčelarskih manifestacija i Društva i bitno doprineli unapređenje pčelarske prakse i teorija.

NAČELNI SPISAK DOAJENA

Dr Luka Kolarović
Đorđe Stanojčić
Milovan Milo Jovović
Georgije Ćurčić
Radovan Aga Markov
Anđelko Popić
Ilija Kokotović
Mitar Bajić
Slavomir Čižek
Novak Garčević
Vladimir Hunjadi
Robert Past
Lazar Jovanović
Nikola Mojić
Sava Stanisavljev

i oni koji nažalost nisu više sa nama:

Svetozar Bata Stefanović
Ištvan Boršoš
Lečić Simo
Mihalj Urban
Stanko Panian
Lazar Jovanović
Štefko Cimerman
Đorđe Radošević
Janko Privizer
Ljubiša Imbronović
Sava Sekulić
Jova Plavšić
Milan Doroslovački
Ivan Kojić
Nikola Mrkić
Đura Papuga
Mihalj Urban
Mladen Smiljanić
Karolj Taš

Molimo članove Društva i porodica, posebno preminulih pčelara, koji su ovde upisani, a za koje nismo uspeli da dobijemo podatke za kratke biografije, da nam dostave, kako bi ih objavili. Podatke dostaviti na e-mail posta@pcelarins.org.yu , članovima komisije za izradu sajta ili na adresu:
Društvo pčelara ,,Jovan Živanović''
Ul. Pavla Papa br. 3
21000 Novi Sad

unapred Vam zahvaljujemo

SVETOZAR (BATA) STEFANOVIĆ
(1925-2007)

Rođen je 1925. godine u Titelu, gde je završio Građansku školu. U aprilskom ratu 1941. sa grupom titelskih omladinaca, pripadnika sokolskog društva, dobrovoljno se priključio regularnoj vojnoj jedinici u Titelu. Posle kapitulacije Jugoslavije vraća se kući, gde ga okupator više puta hapsi i maltretira. Tada se uključuje u OmladinskiPokret, ali zbog čestih hapšenja i torture, uz pomoć jednog mađarskog vojnika, sklanja se u Budimpeštu sve do početka bombardovanja, kada se vraća kući gde ga hapse i otpremaju u nemački logor kod Linca gde je dočekao kraj II. svetskog rata.
1945. godine, po povratku u Titel, uključuje se u obnovu ratom porušene zemlje a zatim zapošljava u novinskom preduzeću ,,Slobodna Vojvodina'' (današnji Dnevnik), kao sekretar redakcije.
Od svoje rane mladosti posvetio se pčelarstvu. Kao seleći pčelar obišao je mnoge predele bivše Jugoslavije, od Fruške gore, Rudnika, Homoljskih planina, Cera, delova Banata do Šator planine u Bosni i dr. Vremenom postaje pravi majstor u proizvodnji: meda, polena, voska, propolisa, matičnog mleča i drugih proizvoda.
Sina Vladimira, od malih nogu upoznaje sa tajnama pčelarstva, koji je sada afirmisani pčelar, kao i unuke Srđana i Igora.
Pčelario je sa 100 do 150 košnica, a sada sa šezdesetak. Veći deo godine provodi na svom pčelinjaku u Gardinovcima sa suprugom Milicom gde nalazi zadovoljstvo i mir.
Posebno se angažovao na popularizaciji pčelarstva, a ostaće upamćen kao veliki pobornik prihranjivanja pčela čvrstom i tečnom hranom, da bi kasnije došao na ideju da to zameni ramom meda preko satonoša, pomoću prstena, za šta je dobio legitimitet na Drugom kongresu SPOS-a 2003. godine.
Kao cenjen i iskusan pčelar, sa poluvekovnim stažom i poznavanjem pčelarstva prisustvovao je Kongresima pčelarstva u zemljama bivšeg SSSR-a, Francuskoj, Australiji, Grčkoj, Poljskoj i Mađarskoj kao i drugim značajnim pčelarskim manifestacijama. U svojim aktivnostima iznosi bogata iskustva na polju pčelarstva, učestvuje i organizuje predavanja, objavljuje članke u medijma a posebno u ,,Pčelaru'' i gostuje na TV emisijama. Bio je pokretač i sudionik mnogih humanitarnih akcija.
Jedan je od osnivača Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' u Novom Sadu, SPOJ-a i SPOV-a kao i utemeljivač Festivala meda u Novom Sadu.
Kao ,,živa istorija'' novosadskog pčelarstva i obrazovan pčelar dao je veliki doprinos u izradi našeg sajta, tako da nam je prezentirao veliki broj podataka i fotografija koje je godinama ?uvao u svom stanu.
Bata je vrlo prijatan i druželjubiv čovek tako da je stekao veliki broj prijatelja i poštovalaca, tim više što ne žali truda da ih upozna sa svim što ih interesuje iz oblasti pčelarstva.
Za zasluge u pčelarstvu, na predlog SPOV-a, dobio je Orden rada sa srebrnim vencem. Počasni je član društava pčelara: ,,Jovan Živanović'' Novi Sad, SPOS-a i udruženih pčelara Beograda.
Nagrađen je zlatnom medaljom ,,Napredni pčelar Jugoslavije'' i ,,Zaslužni pčelar'' SPOS-a, Diplomom ,, Jovan Živanović'' i Poveljom SPOS-a kao i desetinama diploma, medalja i zahvalnica društava Beograda, Sombora, Kragujevca, Kamenova, Podgorice, Zagreba, Sarajeva, BiH i dr. Sve to krasi zidove pčelarske kuće u Gardinovcima i stana u Novom Sadu.

Velimir Laličić

DR. LUKA KOLAROVIĆ

Od ranog detinjstva, uz oca pčelara, zavoleo je pčelinju pesmu, čiji mu zvuci i danas odzvanjaju u ušima, iako je 22. februar bio vlažan i tmuran dan. Kad smo počeli razgovor o pčelama u očima mu se pojavio poseban sjaj, iako je lice bilo bledo.
Samostalno je počeo pčelariti 1965. godine pološkama a onda LR košnicama. Pored svog napornog posla (hirurg) gajio je do 50 društava i selio po čitavoj Vojvodini, držeći se principa da za ljubav nema cene. Naprotiv, rad na pčelinjaku davao mu je snagu i nadahnuće za posao i druge aktivnosti, kojih nije bilo malo. Kao visoki intelektualac i humanista nije žalio truda da postigne što više i što bolje na svim poljima svoje delatnosti.
Rodio se u pitomim Sremskim Karlovcima 1925. godine, u kojima je proveo osamdeset godina rada i uspešnog života, uz prijatelje i pčele, koje nije zapostavio ni danas kad se, zbog bolesti, vrlo naporno kreće.
Dr. Luka je učesnik NOB-a, posleratne izgradnje i obnove zemlje i iznad svega zaljubljenik u pčelarstvo, zato nije ni čudo što u kući ima bogatu pčelarsku biblioteku u kojoj ima mnogo pčelarski rariteta. Rekao bih da je doktorirao i pčelarstvo, što je pokazao pišući veliki broj članaka i držeći predavanja u svim krajevima bivše SFRJ.
Jedan je od osnivača Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' u Novom Sadu, a zatim sekretar i predsednik. Bio je predsednik SPOV-a, inicirao martovska Savetovanja SPOV-a kao jedne od najznačajnijih manifestacija pčelarstva u Vojvodini u čijem je organizacionom odboru uvek bio dragocen član. Takođe je bio član predsedništva SPOS-a i uredništva časopisa ,,Pčelar''. Sada je počasni predsednik SPOV-a.
1975. godine bio je nosilac organizovanja manifestacije ,, 100 godina racionalnog pčelarstva u Srbiji'' i izložbe o utemeljivaču Jovanu Živanoviću - ocu srpskog pčelarstva.
Ograničeni prostor mi ne dozvoljava da nabrojim sve njegove uspešne aktivnosti koje nikad nije odbijao, zato mi ne zamerite.
Za svoj dugogodišnji i nesebični rad, na raznim poljima delatnosti, primio je veliki broj pohvala, nagrada, diploma i ordena među kojima Orden rada sa srebrnim zracima, Orden zasluga za narod istog ranga, srednja plaketa JNA, ,, Zaslužni pčelar Jugoslavije'' i mnogih drugih.
Njegova blaga narav, nenametljivost i enciklopedijsko znanje, plene sagovornike i prijatelje, tako da je postao, čovek za ugled i poštovanje.

U Sremskim Karlovcima
22.02.2006.
Velimir Laličić

ĐORĐE STANOJČIĆ

Rodio se 1924. godine u Ležimiru, na Fruškoj gori. Učesnik je NOB-a od 1942. godine, iz koje izlazi kao oficir JNA. Zbog teške bolesti, i troipogodišnjeg lečenja penzionisan je u činu kapetana, krajem 1952. godine.
Završio je gimnaziju i tri godine pravnog fakulteta koji je napustio zbog bolesti.
Po savetu lekara, odlučio je da što više vremena provodi u prirodi, pa je 1969. godine počeo da pčelari, svestan da je fizička aktivnost jedna od boljih zdravstvenih terapija.
Počeo je sa tri društva da bi posle par godina stigao do stotinak. Za svo to vreme marljivo je izučavao pčelarsku literaturu. Prva knjiga bila mu je ,,Pčelovodstvo'' od Bliznjuka i Ščerbina. Poznavanje ruskog jezika mu je omogućilo da koristi izvornu literaturu i prevodi mnoge tekstove za ,,Pčelar''. Posle toga počinje da objavljuje svoje članke u časopisima: ,,Pčelar'' , ,,Dobro Jutro'' , ,,Mađar So'' , ,,Matica'' iz Niša, ,,Poljoprivredni kalendar'' i dr. Napisao je veliki broj tekstova za Savetovanja pčelara i Festivale meda u Novom Sadu.
Ukupno je objavio preko 180 članaka. Održao je više predavanja u Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima Vojvodine.
Odlikuje ga upornost i preciznost u svakom poslu, što je omogućilo da pronikne u mnoge tajne pčelarstva.
Do pre par godina imao je veliku pomoć svoje supruge Cvete, posebno u proizvodnji mleča, u čemu su bili vrhunski majstori. Posle njene smrti pčelari sa smanjenim brojem društava, ali se još uvek ne odriče rada na pčelinjaku, proučavanja literarure i proizvodnje mleča.
Nosilac je Diplome i Povelje SPOS-a i Zlatne medalje - ,,Zaslužni pčelar''.

U Novom Sadu 2006.
Velimir Laličić

MILOVAN (MILO) JOVOVIĆ

Rođen je 1929. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovnu školu. Sa svojom porodicom, 1945. godine, doselio se u Crvenku, u kojoj je završio automehaničarski zanat a zatim se doškolovao za nastavnika.
Zaposlio se u Srednjoj poljoprivrednoj mašinskoj školi u Crvenki. Godinama je predavao predmete- motori i motorna vozila, poljoprivredne mašine i eksploatacija poljoprivrednih mašina. U to vreme je pored drugih aktivnosti, u?estvovao i u uzgoju pčela, kada je kao član pčelarske porodice u starom kraju, proširio svoja znanja o pčelarstvu. Bio je prvi sekretar i blagajnik društva pčelara u Crvenki, čiji je i danas član. Tada je uspostavio veliki broj poznanstava sa iskusnim pčelarima iz Vojvodine, koje je angažovao za predavanja u Crvenki, a i sam je održao mnoga, pored Crvenke, Bačke Palanke, Bača, Sivca i Beočina, čija su ga društva proglasila počasnim članom. Sve to je radio volonterski.
Milo, kako ga mnogi zovu, je vredan, odgovoran i marljiv čovek, zaljubljenik u pčelarstvo koji i dan danas uči, rezmenjuje mišljenja i čita literaturu. Kao takav je stekao širok krug prijetelja i poštovalaca za koje je njegova kuća uvek otvorena. Oni posebno cene njegovu reč i volju da pomogne i posavetuje. Mnogim pčelarima je poklonio svoje košnice ili matice. Na pčelarskim pašama uvek je okružen pčelarima.
1988. godine doseljava se u Novi Sad, gde provodi penzionerske dane, pa se kao poznati pčelar i aktivista uključuje u društvo ,,Jovan Živanović''. Odgovorno je prihvatao mnoge zadatke oko organizovanja društva, Festivala meda i Savetovanja pčelara. Više godina je predsednik komisije za obilazak bolesnih i iznemoglih pčelara. Kao plemenit čovek nikad nije izostao ni iz jedne humanitarne pčelarske akcije a posebno u pomoći školama, domovima i obolelima. Poklanjao je pčelinja društva, pored prijatelja, Poljoprivrednoj školi u Futogu, Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i drugima, a svoj najdraži eksponat košnicu ,,?erzonku'' poklonio je Muzeju pčelarstva ,,Jovan Živanović'' u Sremskim Karlovcima. Pčelario je sa većinom tipova košnica, a prosečno sa 60-80 društava, što zbog narušenog zdravstvenog stanja smanjuje.
Svoju ljubav prema pčelarstvu preneo je i na svog 14 godišnjeg unuka. Pobornik je selećeg pčelarstva i dobijanja matica iz rojevog nagona, što je i pisac ovih redova od njega usvojio.
Milov stan, u novosadskom naselju Telep krasi veliki broj priznanja, zahvalnica, medalja i povelja kao i zlatna značka ,,Zaslužni pčelar'' SPOS-a iz 1999. godine.
Milo pčelari iz zadovoljstva i ljubavi prema pčeli. Veoma je skroman čovek, ne želi da se eksponira, pa je tek posle dosta molbi i nagovaranja ispričao par podataka iz svog života, što smatram da je manji deo njegove pčelarske biografije.

Velimir Laličić

GEORGIJE ĆURČIĆ - ĐORĐE

Rodio se 6. maja 1928. godine u Irigu. Kao dijete, uz oca Mirka, koji se pored vinogradarstva bavio pčelarstvom, kod seoskog paroha Gojka Mihajlovića (otac književnika Mihiza), upoznao se sa pčelarstvom, gdje je uz igru izmedu više od trista ,,pletara'' sticao prva pčelarska znanja. Bio je vrlo nemiran ali bistar dječak. Posebno ga je zainteresovala, kad je pop Gojko nabavio dvadesetak košnica ,,AŽ'' od kojih je jedna imala staklenu stranicu, pa su se pčele vidjele kako rade i unose polen to ga je činilo srećnim. Pomagao je oko preselenja pčela iz ,, pleteara'' u ,,AŽ'' košnicu i postao ,,glavni'' potrčko na pčelinjaku.
Školske 1939-40 godine otac ga je upisao u Gimnaziju u Novom Sadu. U toku II. Svjetskog rata, kao i mnogi Sremci, otišao je u partizane. Po završetku rata i demobilizacije nastavio je druženje sa pčelama. Pčelareći sa ocem a kasnije sam, najviše je imao oko 250 košnica. U zadnje vrijeme, po navršetku 70-te, pčelari sa 20-tak društava. Bio je jedan od osnivača D. P. ,,Jovan Živanović'' a jedno vrijeme i predsednik, kada je podržao ideju o osnivanju škole za početnike, kroz koju je prošao veliki broj novosadskih pčelara. Više puta je prihvatio poziv da u njoj održi razna predavanja, što i sada radi.
Đorde se i danas veoma mnogo interesuje za sve novine iz tehnike pčelarenja, prati pčelarsku literaturu i ima bogatu biblioteku. Nemirna duha i željan da pronikne u tajne pčelarstva mnogo je razmišljao kako da unaprijedi pojedine radnje pa je tako postao autor mnogih pčelarskih inovacija koje olakšavaju rad na pčelinjaku. Želeci da sazna i vidi što više, u dva navrata je boravio u SAD (1965 i 1980. god.) gdje se upoznao sa njihovim nacinom pčelarenja, sa po par hiljada društava kao i načinom prerade pčelinjih proizvoda, uz minimum ulaganja ljudskog rada.
Igrom slučaja i svojim stavovima u vezi organizovanja pčelarstva, nema značajnijih pčelarskih priznanja.
Po zanimanju je radiotehničar.
Za svoje godine je još uvek vitalan u radu na svom pčelinjaku i svim akcijama D. P. ,,Jovan Živanovic'', gde kao vrstan poznavalac pčelarstva nesebično pomaže ostalim kolegama.
Na pčelarskoj slavi, našeg Društva (Sveti Trifun 14. 02. 2007. god.), Đorde je proglašen za ,,Počasnog člana'' pčelarskog društva ,,Jovan Živanovic'' Novi Sad.

Velimir Laličić.
U Novom Sadu 15. 02. 2007

RADOVAN-AGA MARKOV

Radovan-Aga Markov, diplomirani politikolog u penziji, rođen 1935. gdoine. Svoj prvi roj dobio u leto 1947. godine. Pčelar i pčelarski pisac. U ranoj fazi pčelario pološkim košnicama, kasnije i danas osmookvirnim LR košnicama. Jedan od prvih proizvođača matične mleči u Vojvodini a komercijalno se bavio i proizvodnjom i selekcijiom matica. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa ,,Pčelar'', uređivao pčelarske strane revije ,,Dobro jutro''. Jedan od inicijatora i osnivača novosadskog pčelarskog društva ,,Jovan Živanović'' i Saveza pčelarskih organizacija Vojvodine. Pasionirani sakupljač pčelarske literature i tvorac najveće privatne pčelarske biblioteke u nas. Nosilac najviših pčelarskih priznanja, među kojima:
- Počasni član Društva pčelara ,,Jovan Živanović'' iz Novog Sada;
- Medalje Saveza pčelarskih organizacija Srbije ,,Zaslužni pčelar'';
- Zlatne medalje Saveza pčelarskih organizacija Srbije ,,za sopstveni, na nauci zasnovan savremeni metod proizvodnje i selekcije matica'';
- Povelje Saveza pčelarskih organizacija Jugoslavije za zasluge ostvarene u radu u organima Saveza pčelarskih organizacija Jugoslavije i pčelarskih organizacija republika i pokrajina - na razvoju savremenog pčelarstva Jugoslavije.
Propagira, i na svom pčelinjaku praktikuje isključivo organsko pčelarenje.

Autorov članak

ANĐELKO POPIĆ

Rođen je u Kuli maja 1936. godine, gde je završio osmogodišnju školu a zatim Školu učenika u privredi - dimničarski smer. Kao vredan i ozbiljan majstor posle dugogodišnjeg rada, polaže za VKV kvalifikaciju. Radni vek je završio kao direktor preduzeća ,,Dimničar'' u Novom Sadu. Od 01.08.1998. je penzioner.
Počeo je da pčelari 1949. god., kada je od oca dobio jedno društvo i praznu košnicu. Radio je sa svim tipovima košnica. Pčelari seleći, pa je tako obišao sve paše u Vojvodini i Srbiji a stigao i do Like. Uvek je uz njega bila supruga Danica koja je takođe vrstan pčelar, pa je 2005. godine na Fetivalu meda u Novom Sadu proglašena za ,,Kraljicu meda''.
U tajne pčelarstva uputio je i svoje sinove Dušana i Đorđa koji su mu velika pomoć u radu.
U svom poluvekovnom pčelarstvu postizao je izvanredne rezultate u prinosima, što mu je, uz mnogo rada donosilo i solidne prihode. Pčelario je najviše sa 190 društava a sada ima autobus sa 65 i paviljon sa 40 košnica.
Dolaskom u Novi Sad (1955. god.) uključio se u organizovani rad železničarskog pčelarskog društva, čiji je predsednik bio dve godine a zatim postaje jedan od osnivača Pčelarske zadruge 1962. godine, na čijim temeljima se formira Društvo pčelara ,,Jovan Živanović''. 1981. godine bio je predsednik Predsedništva, zatim više godina član Izvršnog odbora i član raznih komisija, što je i danas.
Dao je veliki doprinos u organizovanju novosadskih Festivala meda i stalni je učesnik dobrotvornih akcija darovanja meda u humane svrhe. Kao iskusan pčelar završio je kurs za prepoznavanje pčelinjih bolesti u Subotici, 1969. godine.
Za svoj dugogodišnji i uspešni rad dobio je više priznanja među kojima Diplomu ,,Zaslužni pčelar'' (1974. god.), Diplomu PSJ ,,Jovan Živanović'', Povelju Festivala meda i počasni član Društva pčelara ,,Lipa'' u Beočinu. Njegove vitrine krase i bronzana, srebrna i zlatna plaketa Društva pčelara ,,Jovan Živanović''. . Februara 1974. godine dobio je Diplomu za izuzetan doprinos i zalaganje za razvoj pčelarstva u SFRJ od grada Beograda.
Obzirom na godine života, još je dobrog zdravlja i veoma aktivan u Društvu tako da izvršava sve zadatke i jedan je od njegovih oslonaca.
Anđelkokaže da je pčelama zahvalan za dobru kondiciju i da je uživajući u pčelinjim proizvodima, više od pola veka, očuvao svoje zdravlje.

Velimir Laličić

MITAR BAJIĆ

Rođen je u Grgetegu 1927. godine. Detinjstvo i mladost je proveo u Sremskim Karlovcima, gde je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Radio je u Begeču, kao učitelj i ujedno direktor osnovne škole. Uz rad je diplomirao na Filozofskom fakultetu, odsek istorija.
1976. godine dolazi u Novi Sad, na dužnost zamenika direktora osmogodišnje škole ,,Jovan Popović'', a 1983. g. odlazu u penziju.
Mitrov otac, po zanimanju šumar i šumarski inspektor bio je pasionirani ljubitelj pčelarstva i radio sa 25 - 30 košnica, sa pokretnim saćem. Pčelinjak je držao u Sremskim Karlovcima potez - Veliki Matej. Mitar je sa desetak godina počeo pomagati ocu i tako postao zaljubljenik u pčelarstvo, čemu je i danas odan. Od oca je nasledio bogatu pčelarsku biblioteku koju je stalno dopunjavao, a to radi i danas. Kao pedantan čovek već godinama beleži sve u vezi sa svojom pasiom.
Dolaskom u Begeč, 1947. godine, formira pčelarsku podružnicu sa sedamnaest pčelara i obavlja dužnost predsednika i sekretara, a kasnije samo sekretara do 1960. godine. Sakupio je skoro sve brojeve časopisa ,,Pčelar'' od 1947. god. do danas. U Begeču je konstruisao i izradio 24 košnice tipa ,,pološka'' sa 22 rama (40x30) i naselio pčelama. Selio je na dobre paše od Bačke Palanke, Mladenova, Subotice, Vizića, Neština i Suseka do Sremskih Karlovaca.
Po savetu velikog pčelara Dušana Simonovića izradio je 86 naovih LR košnica. Iz tog vremena pokazuje fotografije svog pčelinjaka koji je bio jedan od najuređenijih i najlepših u Vojvodini, po kome su ga poznavali mnogi znameniti pčelari i delegacije iz zemlje i inostranstva.
1986. godine, zbog narušenog zdravlja rasprodaje sva LR društva i pravi 99 ,,pološki'' čime postiže maksimum od 120 društava, sa kojima je radio lakše i brže.
Njegovo iskustvo govori da na dobrim pašama ,,pološka'' sa 22 rama daje bolje prinose od svih drugih tipova.
1969. godine učlanio se u železničarsku pčelarsku zadrugu u Novom Sadu, a 1973. god. postaje jedan od članova osnivača pčelarskog Društva ,,Jovan Živanović'' u Novom Sadu. Mitar poseduje više pčelarskih dnevnika sa mnoštvom binih podataka o pčelinjim pašama, prinosima, borbi protiv pčelinjih bolesti do proizvodnje i zamena matica. O svom pčelarenju namerava da ostavi pisane tragove, ukoliko mu zdravlje to dozvoli.
Od 2003. godine, kad mu je zdravstveno stanje bitno narušeno, sa 120 komada, pčelinjak smanjuje na 60, koje i pored izuzetnih napora i vrednoće teško održava.
Čudnom igrom slučaja nema značajnijih pčelarskih priznanja.
Kao enciklopedijski poznavalac pčelarstva u Vojvodini i iskusan pčelar, na inicijalnom sastanku za izradu monografije Društva ,,Jovan Živanović'' ušao je u odbor, gde će kao radan i odgovoran čovek, nadam se, dati puni doprinos njenoj izradi.

01.01.2006.
Velimir Laličić

ČIŽEK SLAVOMIR - MIŠA

Rođen je 01.10. 1923. godine u Bijeloj, opština Herceg- Novi. Završio je Vojno zanatlijsku školu mornarice pri Pomorskom arsenalu Tivat. Kao skojevac učesnik je NOB-a u II. Svetskom ratu. Po oslobođenju školovao se na Vojnoj akademiji u SSSR-u a potom radio kao aktivni oficir JNA do penzionisanja, kada se sa porodicom doselio u Novi Sad.
Od 1972. godine počeo je da se bavi pčelarstvom. U početku je pčelario sa DB - košnicama a kasnije i sa LR. Uglavnom je sam, sa posebnom ljubavlju i pažnjom izrađivao svoje košnice.
Pčelario je sa šezdesetak košnica, i kao seleći pčelar zajedno sa suprugom Božanom obilazio je i sa pčelama boravio na pašnim terenima širom Vojvodine. Svi posetioci na njegovom pčelinjaku, a naročito pčelari, uvek su rado dočekivani i ugošćavani.
Nesebično je pomagao i podučavao početnike pčelare i prenosio im svoje znanje i iskustvo.
Od 1974. godine do 1984. godine u više uzastopnih mandata je bio sekretar društva pčelara ,, Jovan Živanović'' Novi Sad, a u jednom mandatu i predsednik Društva. Na tim funkcijama posebno se angažaovao na organizaciji života i rada Društva, organizaciji predavanja, a naročito na redovnom snabdevanju pčelara repromaterijalom, lekovima i ostalim pčelarskim potrebštinama.
Bio je aktivan učesnik Festivala meda u Novom Sadu, pčelarske izložbe na Tašmajdanu u Beogradu i u Sarajevu.
Za svoj doprinos u pčelarstvu, više puta je pohvaljivan i nagrađivan. Dobitnik je zlatne značke ,,Zaslužni pčelar''
I danas aktivno pčelari sa dvadesetak LR košnica.

.
Vlada Stefanović

IŠTVAN BORŠOŠ
(1927-2007)

Rodio se krajem 1927. godine u Subotici, gde je završio školovanje. Učestvovao je u NOB-u a 1947. godine demobilisan kao podoficir. Zapošljava se u građevinskom preduzeću u Subotici i aktivira u radu sindikata i Narodne omladine a 1949. godine, prelazi u Novi Sad gde radi na omladinskim pitanjima. Postaje glavni urednik lista ,,Ifju šag'', a 1960. godine postaje Predsednik opštine Novi Sad, kada uz tasta počinje da upoznaje pčelarstvo. Povezuje se sa poznatim pčelarima i Imbronovićem i Doroslovačkim, nabavlja pčelarsku literaturu i ubrzo povećava svoj pčelinjak na 60 društava. Kupuje kamion i počinje seliti na dobre paše. Proizvodio je matice za svoje potrebe i prodaju.
Prilikom formiranja pčelarskog društva ,,JovanŽivanović'' 1973. godine postaje njegov prvi predsednik. Od tada se veoma plodno uključuje u pčelarske organizacije Vojvodine, Srbije i SFRJ.
Dao je veliki doprinos organizovanju pčelara u Vojvodini tako je marta 1974. godine učestvovao u formiranju SPOV-a kada postaje predsednik njegovog Izvršnog odbora, zatim i potpredsednik SPOS-a. Radio je na popularizaciji pčelarstva preko mas - medija, a prvenstveno preko radija i televizije.
Zajedno sa stručnjacima Poljoprivrednog i Veterinarskog fakulteta angažuje se i na sadnji medonosnih biljaka, a posebno facelije. U tom vremenu se prinosi po košnici znatno povećavaju, a radio je i na zaštiti pčela.
Učestvuje u organizaciji i održavanju Prvog vojvođanskog savetovanja pčelara u Novom Sadu (1976. god.) na kome je učestvovalo preko 750 pčelara iz svih društava Pokrajine. Tada je usvojen Program razvoja p?elarstva SAPV od 1976 do 1983. godine, koji je rađen za osnovu od 90000 košnica a cilj mu je bio da se dostigne 212000 društava.
Januara 1977. godine Ištvan je izabran za Predsednika Izvršnog odbora Skupštine SPOJ-a kada je sa komisijom za poslovno udruživanje pčelara Jugoslavije i upravom novosadskog sajma uspeo da se na Sajmištu izgradi objekat od 100m2 za izložbe pčelarstva i pčelinjih proizvoda gde su učestvovali pčelari iz svih republika i pokrajina SFRJ. Jedan dan ,,na sajmu'' bio je posvećen Savetovanju pčelara. Uspeo je da nastavi tradiciju pčelara predratne Jugoslavije, u kojij je održano osam Kongresa, tako da je IX. Kongres SPOJ-a održan 1979. godine u Osjeku, kad je prikazana najsavremenija oprema koju su koristili pčelari Juugoslavije. Tada je izdata i zbirka radova izloženih na Kongresu.
Na kongresu pčelara Jugoslavije 1987. godine, učestvuje kao delegat Društva ,,Jovan Živanović'' kada je bio u radnom predsedništvu i podnosilac referata o pripremi dvomatičnih društava za bagremovu pašu. Na tom Kongresu mu je dodeljena Povelja za uspešno učešće u radu izvršnih organa SPOJ-a.
Nosilac je sedam diploma i tri zahvalnice kao i medalje SPOS-a ,,Zaslužni pčelar''.
Od 1973 do 1995. godine ječlan aktiva predavača SPOV-a i SPOS-a kad je održao na desetine predavanja u Vojvodini, Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji.
1979. godine uređuje pčelarsku rubriku u časopisu ,,Dobro jutro'', a 1983. preuzima uređivanje pčelarske rubrike u ,,Feldnepi'' i priloge za poljoprivrednike u listu ,,Mađar So''. 1988. godine odlazi u penziju.
1995. odlazi u Toronto da pomogne u vaspitavanju unučadi, a 60 pčelinjih društava sa vikendicom da je na korišćenje izbeglicama iz Bosne, koji ih još uvek koriste i održavaju.
Sada živi u Novom Sadu, narušenog zdravlja i rado priča o svojim pčelarskim danima.
Na prvoj pčelarskoj slavi Društva ,,Jovan Živanović'' (14.02.2006.) Sveti Trifun, kao jedan od najzaslužnijih članova, dobija priznanje ,,Počasni član''.

Velimir Laličić

HUNJADI VLADIMIR

Rođen sam u Petrovaradinu 02.06.1943. godine, gde sam završio Osnovnu školu. Srednju školu elektro struke završavam u Novom Sadu. Nakon 3 godine radnog staža polažem stučni ispit i postajem VKV instalater. Najveći deo radnog staža proveo sam na rukovodećim mestima. Redovni vojni rok odslužio sam 1963./64. godine. Bio sam u neprekidnom radnom odnosu od 1961. do 2003. god. kada sam penzionisan sa punim rednim stažom.
Moj deda Andrija Piler (deda po majci) bio je pčelar amater sa 5 - 10 košnica (Živanovićeva amerikanka). Rođen krajem 19. veka (1891. - 1972.) bio je česti sagovornik profesora Jovana Živanovića. U svom ranom detinjstvu rado sam slušao pčelarske priče koje je deda Andra vodio sa profesorom Živanovićem.
Moj otac Martin Hunjadi (1915. - 2005.) polovinom dvadesetog veka, tačnije 1953. godine postaje pčelar. Pohađao je pčelarski kurs u Zemljoradničkoj zadruzi Petrovaradin. Posle uspešno položenog ispita dobija pčelarsko uverenje. Kupio je nekoliko modernih košnica tzv. pološki (ram 40-30). Mene kao dečaka od 10 godina uvodi u pčelinjak. Ljubav prema pčelarstvu, rodila se spontano i raste sve do današnjeg dana. Još kao dečaka otac me vodio na predavanja na Poljoprivredni fakultet, ponedeljkom u 17 časova. Interesantno je da se ta predavanja održavaju i danas istog dana u isto vreme. Svoje prvo predavanje održao sam na istoj Katedri, pčelarima mog društva ,,Jovan Živanović'' 1992. godine. Na tradicionalnom martovskom savetovanju pčelara, na predlog dr. Luke Kolarevića i gosp. Đorđa Radoševića održao sam predavanje o svojoj jedinstvenoj tehnologiji pčelarenja. Nakon toga, održao sam još oko sto predavanja širom Srbije i van nje. Mnogi uspešni pčelari, bili su moji učenici. Moju tehniku pčelarenja primenjuje veliki broj pčelara širom Srbije.
Mnogo puta bio sam biran u Predsedništvo društva pčelara ,,Jovan Živanović'' u Novom Sadu. Bio sam član Organizacionog odbora prvog Festivala meda u Novom Sadu 1996. godine. Trenutno sam predsednik Nadzornog odbora SPOV-a i član Nadzornog odbora SPOS-a, čiji sam bio i član. Registrovani sam predavač SPOS-a. Član sam redakcionog odbora najtiražnijeg pčelarskog lista ,,Pčelar'', za koji često pišem članke.
Kao pčelar do sada sam mnogo puta pohvaljivan i nagrađivan, kaoko u svom pčelarskom društvu, tako i van njega. Meni najdraže diplome i odlikovanja su:

- Diploma SPOV-a 1978. godine
- Diploma p?elarskog društva ,,Jovan Živanović'' Novi Sad 1994. i 1997. godine
- Diploma SPOS-a ,,Profesor Jovan Živanović'' 1996. godine
- Povelja p?elarskog društva ,,Jovan Živanović'' Novi Sad 1996. godine
- Zlatna medalja SPOS-a (br.294) ,,Zaslužni pčelar'' 1999. godine

Od 1986. godine do danas pčelarim sa velikim brojem košnica (100-200) društava. Pčelarim sa suprugom Marijom, koja je dobitnica priznanja ,,Kraljica meda'' 1996. godine na Festivalu meda u Novom Sadu.

Autorov članak

ROBERT PAST

Rođen je 1931. godine u Novom Sadu. Po struci je grafički inžinjer. Radni vek je proveo u štamparijama ,,Zmaj'' i ,,Forum''. Počeo je da pčelari 1982. godine.
Po prirodi je marljiv, vredan i odgovoran. Kao zaljubljenik u pčelarstvo, a u cilju ličnog doprinosa njegovom razvoju, 1996. godine prihvatio se organizovanja škole za pčelare početnike, koju vodi vrlo uspešno. Za sve protekle godine izradio je preciznu evidenciju polaznika koju stalno dopunjava. U predavanjima uključuje i druge iskusne pčelare iz društva.
Nastavu izvodi vrlo moderno služeći se šemama, crtežima, pregledima, slajdovima i delovima raznih tipova košnica. Taj posao radi iz ljubavi prema pčelarstvu i bez nadoknade. Obučio je više stotina pčelara.
Aktivno je učestvovao u organizaciji Festivala meda u Novom Sadu a par godina je bio i sekretar društva. Objavio je nekoliko članaka, iz oblasti pčelarstva, u časopisu ,,Pčelar''.
Dobitnik je više priznanja među kojima je ,,Zaslužni pčelar''.

Velimir Laličić

NIKOLA MOJIĆ

Rodio se u fruškogorskom selu Stari Rakovac 1914. godine, gde se bavio zemljoradnjom. Rano je ostao bez majke, pa je kao najstariji, uz oba brata i bolesnog oca bio nosilac poslova u kući. U predratnom periodu prihvatio komunističke ideje, pa je početak II. Svetkog rata dočekao kao aktivista. U februaru 1942. godine sremske ustaše ga hapse, odvode u Sremske Karlovce gde ga prebijaju i muče tražeći da oda drugove. Kao čovek od reči smatrao je da je bolje da ga ubiju nego da izda. Marta 1942. godine, prilikom utovara materijala, za NDH, na železničkoj stanici, uspeva da pobegne, domogne se fruškogorskih sela i stiže u Stari Rakovac, otkopava sakrivenu pušku i na Testeri se priključuje partizanima. U Bosni postaje komesar čete, odakle se, po zadatku vraća u Srem na dužnost Sekretara sreskog komiteta KPJ za Sremske Karlovce.
Posle II. Svetskog rata i uvođenja činova u JNA, dobija čin majora. Od kraja 1944. do 1972. godine obavlja dužnost direktora Kamenoloma u Starom Rakovcu, koji osavremenjuje, uvodi mehanizaciju i motorizaciju i od godišnjeg kapaciteta 125 000 m3 proizvoda, dovodi ga na 1 000 000 m3.
Nikola je nosilac Spomenice borca od 1941. godine.
Odlaskom u penziju 1972. godine odlu?uje da se posveti pčelarstvu, kupuje alat i formira stolarsku radionicu gde izrađuje prve AŽ košnice. Kupuje kamion a zatim i šleper u koji ugrađuje blizu 100 košnica, oprema ga tankovima za med, agregatom za struju, ležajevima, šatorom i tendom, tako da je sa prikolicom, imao najbolju pčelarsku opremu u Vojvodini a možda i šire. Išao je na pčelinje paše širom SFRJ (od Vojvodine i Srbije, preko Bosne do Like i Banije). Godišnje je prodavao preko 10 tona meda, uglavnom slovenačkim firmama.
Kao radoznao čovek i vredan pčelar proučavao je pčelarsku literaturu i inovirao mnoge stvari od pološki sa duplim zidovima i umetnutim stiroporom (u kojoj pčele zimi nisu vezane isključivo za klupko) do zaokretanja košnica za 180 stepeni, što je tada malo ko radio u SFRJ.
Nikola se, među prvima, uključio u Društvo ,,Jovan Živanović'' i kao delegat prisustvovao pčelarskim manifestacijama i kongresima. Na kraju pčelarske karijere primio je odlikovanje ,, Napredni pčelar Jugoslavije'' 1989. godine, kad zbog lošeg zdravstvenog stanja ostavlja pčelarstvo i rad u radionici u kojoj je napravio preko 300 košnica raznih tipova. Sada živi u Novom Sadu.

U Novom Sadu
februara 2006.
Velimir Laličić

Lečić Mihajla Simo
(1921 - 2005)

Rođen je 1921. god. u Trebinju, a 1923. god. kolonizacijom solunskih dobrovoljaca i njihovih porodica sa roditeljima se nastanjuje u selu Mišićevu kraj Subotice. U Subotici završava srednju školu i potom se zapošljava u poreskoj upravi gde radi do početka II. Svetskog rata. Nakon boravka u logoru Barc u Mađarskoj, porodica je izbegla u Veliko Gradište, gde Simo pristupa NOB. Posle završetka rata ostaje u vojnoj službi kao oficir JNA sve do 1963. god. kada se penzioniše i trajno nastanjuje u Novom Sadu. Nakon penzionisanja iste te godine, pocinje da pčelari.
Sredinom 60-tih godina imenovan je ispred Pčelarske Zadruge Novog Sada zajedno sa Ljubišom Imbronovićem i Stankom Panijanom u komisiju za nabavku LR košnica i tada boravi u Sloveniji nekoliko dana radi priprema za prevoz košnica u N. Sad. U to vreme je inače rasformirana pčelarska zadruga u Sloveniji i vršena prodaja košnica.
Tom prilikom su organizovali prevoz više hiljada LR košnica u N. Sad, što je predstavljalo veliki podsticaj za razvoj pčelarstva jer su košnice davane na kredit.
Tokom dugogodišnjeg pčelarenja zajedno sa suprugom Koviljkom obilazi mnoge predele po Srbiji i širom Vojvodine.
Tokom 42 godine bavljenja pčelarstvom zapčelario je mnoge pčelare, kojima je nesebicno pružao pomoć kako savetima tako i praktično, te danas ovi pčelari imaju oko 1200 košnica.
Dugi niz godina je imao člansku kartu broj 1. udruženja pčelara.
Za svoje angažovanje u oblasti pčelarstva primio je više zahvalnica, diploma i povelja od strane udruženja pčelara ,, Jovan Živanović'' i SPOV-a, a 1996. god. proglašen je počasnim članom Društva pčelara ,,Jovan Živanović''.

Mihajlo Lečić

MIHALJ URBAN
(12. 02.1912. - 05.05. 2004.)

Rođen je u Bečeju gde se po zavrsenoj osnovnoj školi, uz oca bavio poljoprivredom. Kao vredan i poslušan dečak rano se zaiteresovao za pčelarstvo, pomažući na pčelinjaku bečejskom advokatu Hedelaju, gde je naučio osnove pčelarstva.
Jednom prilikom je uhvatio odbegli roj, pa mu je advokat poklonio prvu kočnicu (polosku), od koje je zapatio solidni pčelinjak od 90 drustava.
Vojsku je služio od 1930 do 1932. god u Ljubljani i kao dobar vojnik, posle zavrsene obuke, ostao na službi u stabu jedinice i bio posilni svome komandiru.
U NOB-u je učestvovao od polovine 1944. godine a demobilisao se krajem 1945. u Beogradu.
U Bečeju je pčelario do 1966. godine i bio istaknuti član drustva pčelara, što je ostao do kraja zivota. Dolaskom u Novi Sad (navedene godine) potpuno se posvećuje pčelarstvu. Kupuje dva komada 10 tonskih autoprikolica i preuređuje ih u paviljone sa po 72 komada košnica tipa ,,Derzon'' (klestarke) i uz pomoć supruge Marije ubrzo postaje jedan od najistaknutijih novosadskih pčelara, koji je u sezoni vrcao 5 do 6 puta i imao prinose do 20 tona meda.
Po pričanju mladeg kolege Milovana Jovovića, s kojim je pčelario vise od deset godina, Mihalj je najveće dnevne prinose meda imao na suncokretovoj paši 12 kg. a na bagremu i lipi po 10 kg. To je bilo u zlatnim vremenima pčelarstva izmedu 1980 i 1984. godine kad u našim krajevima nije bilo varoe.
Bio je veliki pristalica selećeg pčelarenja pa je svoje paviljone u početku selio vodenim putevima, na baržama, uz Tisu i Dunav a kasnije prešao na motornu vuču. Interesantno je da je u početku obilazak svojih pčela vršio vozeći bicikl pa čak i do Baranje što je razdaljina od preko 100 km.
Svoje ljubimice je selio svuda gde su bile dobre medonosne paše od Baranje, Horgosa, Deliblatske peščare do padina Fruške gore i Cera, kad ih je obilazio motornim triciklom a kasnije i ,,Fićom''. Jovović kaže da su Mihaljeve košnice, na svim pašama, bile pune kvalitetnog meda, a to je bilo zato sto nikad nije zakasnio ni na jednu pašu. Kada se radilo o pčelarstvu ništa mu nije bilo teško uraditi, iako je došao u Novi Sad bez jednog bubrega. Bio je neumoran u radu i uporan u svojim zamislima. U časovima odmora, na pčelinjaku, bio je spreman da kolegama pruži dobar savet, zato su ga mnogi pratili i pridruživali se prilikom selidbi.
Mora se pomenuti da je bio inovator u radu sa košnicama ,,Derzon'' koje su pčelari zvali ,,klestarke'' zbog toga što su se ramovi vadili kleštima i često oštećivali a Mihalj je za to koristio svoju alatku od žice kojom je ramove vadio bez oštećenja.
Dolaskom u Novi Sad odmah se priključio pčelarima a formiranjem Društva ,,Jovan Zivanović'' bio je jedan od njegovih prvih članova. Učestvovao je u svim akcijama društva a posebno humanitarnim kao donator većih količina meda u dobrotvorne svrhe. U ono vreme kada je otkup meda, na nivou države, bio solidno rešen, Mihalj je svoj med predavao drustvima u Bečeju i Novom Sadu. Preko deset godina sarađivao u pčelarskoj rubrici ,,Madar Soa'' od koga je dobio vise zahvalnica. Imao je mnogo prijatelja sa kojima se družio a sa čuvenim pčelarom Ištvanom Boršošem (Stevom) bio je kum.
U radu na pčelinjaku ravnopravno s njim je radila supruga Marija a pomagali su mu sinovi i pastorka Marika koja zivi u novosadskom naselju Detelinara i koja mi je pomogla u prikupljanju podataka za ovaj tekst.
Za njega kazu da je imao posebno čulo da sve predvidi i uradi na vreme, tako je i svoje paviljone prodao kada je osetio da ga snaga izdaje, na dvadesetak dana pred smrt . Njegov veliki pomoćnik u radu, supruga Marija, umrla je 1998. godine.

Velimir Laličić
30. nov. 2007.